Текст:Три прстена

(перенаправлено с «Три прстена»)

Три прстена



Автор:
Лужицкая народная









Язык оригинала:
Сербохорватский язык





Био негда краљ који је поред свог дворца имао прекрасан врт. У врту је пре много година засадио јабуково дрво, на коме су свакога лета успевале свега три јабуке. Али краљ још ниједну јабуку није узбрао ни окусио, јер су се сваке године на тајанствен начин губиле. Зато је у позно лето, кад су јабуке почињале да сазревају, постављао стражара испод дрвета. Али јабуке су нестајале а да стражари нису ни знали како се то догађало.

Једном се опет ближила јесен, а на дрвету су се црвенеле три дивне јабуке. Тога лета је испод јабуковог дрвета стражарио храбар и искусан војник. Била је управо средина ноћи и часовник на кули је избијао дванаест, кад стражар наједном угледа како се сабласни облак над крошњу надноси. Облак у трену опет нестаде, али с њиме заједно ишчезоше и три јабуке. Војник ипак виде да се облак изгуби у трновом грму на крају врта.

Рано сутрадан оде војник краљу и обавести га о необичном ноћном догађају. На то краљ позва раднике и са своја три си а оде у врт. Тамо истражише трнов грм са свих страна, али не нађоше ништа необично. Онда рече краљ:

— Ископајте грм!

Радници прионуше на посао. Али, што су дубље копали и рили, што су силније грм чупали, све је гушће бивало његово корење и све чвршће га је држало. Тада краљ схвати да је тај грм зачаран. Брзо посла људе у град по чаробњака, да са трна чаролију скине. И гле — од речи чаробњакових корење се стањи и прореди и радници најзад трн ишчупаше. Сада угледаше дубоку, црну јаму. У јаму бацише камен, али дуго је потрајало док су чули да је камен пао на дно. Сад упита краљ:

— Ко ће да сиђе доле?

После дужег времена, иступи краљев најстарији син и рече:

— Ја! Хоћу да ту тајну испитам. Спустите ме у дубину!

Радници донесоше дугачко уже, завезаше краљевића и спустише га у дубину. Али пре тога је радницима наредио: «Чим ја повучем конопац, одмах ме извуците!»

Када је краљевић допрео до дна, угледа пред собом дуг и таман ходник. Он се њим одмах запути и стиже тако на некакав мост, а са моста у велику дворану. Насред дворане горела је светлуцава ватра. На другој страни налазио се студенац, у коме се искрила бистра вода. На зиду крај студенца висио је велики, бритки мач. Около ватре седеле су три лепе девојке. Оне одмах устадоше и пријатељски дочекаше неочекиваног посетиоца. Једна од њих рече:

— Нас три смо зачаране. А ти, ако си довољно храбар, напиј се са овог студенца, јер у њему је вода живота, која доноси снагу. После узми тај мач и опаши се њиме. Тако ћеш нас ослободити, а изборићеш се и за сопствену срећу.

Краљевић приђе студенцу и напи се воде. Још ни последњу кап није испио, а осети у себи такву снагу какву у животи није имао. Потом скиде мач са зида и припаса га. Како то учини, приказаше му се зли духови, који у силном метежу навалише на њега. Он извуче мач из ножница и јурну на њих. Дуго се морао борити, али је на крају све духове уништио или одагнао од себе.

Гледајући краљевића како се бори, девојке су клицале од радости. Кад све би готово, најстарија и најлепша рече:

— Ти си нас ослободио. Сада нас изведи на земљу да опет сунце угледамо. Али, пре тога, од сваке ћеш добити дар. Чувај те успомене добро, јер ће ти једном затребати.

Најмлађа скиде с руке прстен на коме је сунце сијало и даде га краљевићу, а даде му и мараму на којој је био исти тај знак. Друга девојка која је била лепша, подари му прстен са сунцем и месецом, и уз то мараму са истим знамењем. Трећа, пак, девојка, најлепша међу њима, даде му прстен са сунцем, месецом и звездама, а такође и свилену мараму са истим обележјем.

Краљевић тада поведе девојке оним истим путем, прво преко моста, па дугачким тамним ходником, све до места где су га доле спустили. Тамо најпре веза једну од њих, па повуче крај ужета и браћа његова је брзо извукоше горе. Потом су конопац опет спустили и извукли тако другу, а домах затим и трећу девојку. Горе краљ смести све три девојке у кочију и повезе их у двор. Али браћа, заслепљена њиховом лепотом, истог часа позавидеше брату. Зато, када краљева кочија замаче, шапну један брат другоме:

— Оставимо га доле! Онда ћемо имати све три девојке, и моћи ћемо да изаберемо најлепшу.

И два брата спустише уже само до пола јаме, а после оцу рекоше да брат није повукао за други крај, што значи да је свакако погинуо. Краљ и девојке се јако растужише и отац за својим сином прогласи једногодишњу жалост у целој земљи.

Најстарији брат је у дубини јаме дуго чекао да му одозго спусте конопац. Како се конопац не појави, реши се да потражи други излаз. Данима је лутао по мрачним ходницима тражећи некакав отвор. Најзад, после много времена, када га је већ свака нада напустила, придружи му се неочекивано један од добрих духова и рече:

— Ја ћу те извести одавде. Твој отац би иначе од туг пресвиснуо. А и девојке су веома жалосне.

Добри дух га је дуго водио тамним ходницима и подземним путевима док га на крају није извео из јаме. Када се поново нашао на земљи, обазре се краљевић на све стране и угледа некакво село. У селу су звонила звона. Он упита једног путника, који му је у сусрет ишао, шта та звоњава значи.

— Ах! — изусти путник зачуђено. — Зар ти то не знаш? Скоро је недеља дана како је најстарији краљев син нестао. Свакога дана у исти час сва звона у земљи звоне.

Краљевићу тада сину мисао да ће најбоље бити да се одмах не казује, али му је сметала краљевска одећа. Досети се, и путнику, који је иначе био странац, рече:

— Дај ми, ако хоћеш, твоју одећу, а ја ћу ти уступити своју!

Путник на то без двоумљења пристаде. Тако заменише одела и краљевић крену у град. Тамо стиже баш када је краљев гласник пролазио улицама вичући: «Свима златарима на знање: краљ наручује прстен са знаком сунца. Ко такав прстен има, нека дође у двор!»

Пошто је то чуо, краљевић се није дуго премишљао. Пронашао је брзо старог мајстора златара и запитао га треба ли му вешт помоћник.

— О, да — одговори му златар — само ако уме да изради прстен на коме сунце сија.

— То је за мене ситница — рече златару млади намерник.

Стари мајстор га прими на посао и похита у двор. Тамо краљу обећа да ће такав и такав прстен израдити. Али већ за неколико дана краљев изасланик дође у радионицу. Старац брзо оде к своме помоћнику и упита га је ли прстен израдио. Овај се само насмеја, па се маши џепа и предаде мајстору прстен који је од најмлађе девојке добио. Када златар и краљев изасланик угледаше прсте, раширише очи од чуда, је тако лепу и скупоцену ствар у животу нису видели. Они похвалише вештину младога златара.

Не потраја дуго, а краљев изасланик се опет појави и рече старцу да краљ сада прстен са сунцем и месецом наручује. Златар запита свог помоћника може ли да обећа да ће и такав прстен израдити. А овај одговори:

— Зашто да не! Кад сам могао први, могу и други.

После девет дана дође краљев изасланик по прстен. Мајстор, који се за посао свог помоћника није бринуо, похита сада к њему. Краљевић се маши за џеп и предаде мајстору други прстен. Опет га мајстор и краљев изасланик похвалише, одајући велико признање његовој вештини.

Не прође отад ни седмица, кад ево ти краљевог изасланика и по трећи пут. Сада је краљ поручивао да му се изради златан прстен са сунцем, месецом и звездама. Али златарев помоћник одби да и то обави, јер није желео да се растане од успомене коју је добио од најлепше девојке. Зато рече:

— Мени се више не ради. Морам на пут.

Стари златар похита краљу и поче да се правда, говорећи:

— Мој помоћник, који је оба прстена израдио, неће више да ради, већ се спрема на пут.

Краљ се на то разљути и викну:

— Послаћу свог заповедника, па нека га баци у тамницу! Тамо ће више памети стећи и прстен израдити!

И збиља, не потраја дуго, а краљев заповедник дође до краљевића. Када су већ пред тамничким вратима били, краљевић се наједном предомисли и рече:

— Вољан сам да и тај прстен израдим, али само на краљеве очи.

Заповедник то одмах пренесе краљу и овај дозволи златаревом помоћнику да прстен ради на његове очи. На то заповедник доведе краљевића у дворану, где га је краљ са два сина и девојкама већ очекивао. Тада се краљевић маши џепа, извуче прстен са сунцем, месецом и звездама и, уместо да га да краљу, предаде га најстаријој девојци. Потом извуче из торбе и оне три мараме, рашири их и показа. На то скочи најстарија девојка и повика:

— Ти си онај који нас је из зачаране дубине избавио! Тебе сам за себе изабрала и овим знамењем значила.

Сада и краљ у златарском помоћнику препозна свога сина, за кога је мислио да је мртав, и веома се обрадова. Неколико дана касније ожени се краљевић најлепшом девојком, а стари краљ му предаде своје краљевство. Убрзо затим и два брата, којима је најстарији све опростио, оженише се оним двема девојкама и тако проживеше срећно и задовољно.